Život upale i upaljen život

Osoba koja se setila da odvoji leg day od ostali-delovi-tela day-a je neko ko duboko i suštinski razume ljude.

 

Jer da nije tako i da se vežbe mešaju (bar nama koji smo s Melmaka sleteli pravo na strunjaču), niti bi ovo slatko danas bilo na mom stolu, niti bih ja ovde sedeo i pisao, nego bih ležao, komunicirao očima i jeo prolećnu supicu na slamku.

 

Od svojih trenera sam saznao da je upala mišića očekivana i sasvim normalna pojava kod svakog početnika. OK, za mišiće možda, ali ti benefiti se nekako naprasno gube u magnovenju kad dođe red na ekspresno smišljanje taktike za bezbolno kašljanje i hod koji treba da izgleda tako da ljudi ne pomisle da nosiš pelenu ili da si zaboravio hodalicu. Mišići su i dalje u čudu, još od prvog treninga, pitaju se kome su transplantirani, podvlače crtu misleći da su svoje odživeli jer još ne znaju da je sve to na neki način zapravo dobro za njih.

 

Ali ovo što sam ja imao nisu bile upale. To su neke nemani koje su mi u tramvaju uskočile u ranac i uvukle se kroz leđa. Nastanile su se tu, našle privremeni smeštaj, združile se sa komšilukom s kojim piju čaj u pet. One govore, žive kao i svako drugo stvorenje na ovoj planeti i hrane se strpljenjem. A često su gladne i tada ne biraju sredstva da dobiju svoju hranu – urlaju, grizu, čupaju. Važno je hraniti ih do ponovne spoznaje lepote ustajanja direktno, a ne zaobilaznim putem, na stranu, pa uspravljanjem unazad kad obiđeš polukrug dok izgovaraš molitvu. Ipak, teškom mukom sam uspeo da im pružim dovoljne zalihe strpljenja i one su srećno iščezle. Ili, što bi se to moderno reklo, postao sam ponosni tata dve predivne upalice i izveo ih na pravi put – iz sebe.

 

Znate, kad se godinama ne krećete i onda odjednom shvatite da to stvarno nije dobar koncept života, pa obujete patike i stanete na traku i krenete da baratate raznim opterećenjima u zavisnosti od mišićne grupe, veoma je važno da se pripremite na nove stanare u tim istim mišićnim grupama u narednim danima. I da na vreme obezbedite dovoljne zalihe njihove hrane, ali i svoje, da ostanete motivisani i sigurni da vas ti zaštićeni stanari neće obrlatiti i naterati da odustanete.

 

Treba poštovati pravila, ali treba poštovati i sebe. Jer ja, recimo, nisam osoba koja izbija klinove klinovima. Moram da sačekam da klin sam ispadne da bih zarivao nove.

 

I evo idem danas. Čekići su tamo na policama, imaju kilo, dva, tri, četvorku je neko maznuo… pa šta nam Bog da.